(Članak u obliku Informativnog priloga). Veoma slab nivo infrastrukture i nivoa usluga zahteva da unapređenje upravljanja otpadom
treba posmatrati kao dugoročni cilj, za šta će vrlo verovatno morati da se traži i prelazni
period. Ključni izazovi se odnose na finansiranje i organizaciju. Iako znatne, otprilike 800
miliona evra (po cenama iz 2010. godine), sektorske potrebe za kapitalne investicije bi mogle
da budu izvodljive. Ipak, ozbiljnija ograničenja se javljaju iz potrebe da se osigura da troškovi
poslovanja i održavanja budu obezbeđeni. Ako se ti troškovi ne ispune, rezultat bi bio da
sistem upravljanja otpadom postane finansijski neodrživ što bi tokom vremena dovelo do
pogoršanja kako usluga, tako i stanja životne sredine. Procenjeni operativni troškovi zasnivaju
se na pretpostavkama efikasne primene Nacionalne strategije upravljanja otpadom. Efikasnost
u tom smislu zahteva da se postigne najveća moguća ekonomija obima. Od sadašnjeg
uređenja u kome su usluge upravljanja otpadom organizovane na nivou opština i pružene od
strane malih višenamenskih javnih komunalnih preduzeća se ne može očekivati da se postigne
neophodna ekonomija obima. Upravo zato regionalizacija sistema opštinskog upravljanja
otpadom predstavlja preduslov za efikasnu implementaciju, ali u odsustvu regionalne uprave,
to uključuje znatne političke i institucionalne izazove. Potreba da se ograniče posebno
operativni, ali i investicioni troškovi ima dve glavne posledice. Prva ističe kratkoročno i
srednjoročno odlaganje otpada na regionalne sanitarne deponije kao glavnu opciju. Druga se
odnosi na značaj podizanja svesti javnosti o značaju i koristima smanjenja, razdvajanja na
mestu nastajanja i recikliranja otpada.
