У раду се анализирају радови Бранка Милановића, настали у скоро
четрдесетогодишњем периоду, посвећени анализи различитих слојева књижевног
дјела Иве Андрића. Милановић је један од најмериторнијих тумача дјела великог
писца у другој половини двадесетог вијека. Међу првима је, у југословенској науци
о књижевности, докторирао на Андрићевом дјелу и објавио књигу о њему. Милановићево вишедеценијско бављење Андрићем груписано је око неколико тематско-проблемских комплекса, у чијим средиштима су пишчеви књижевни почеци,
дух и природа његових раних књига, приповједачка дјела у чијем су првом плану
проблем израза и суштина умјетности, основи Андрићеве поетике, откривани
у његовим литерарним дјелима и есејистичким и критичким текстовима, а
затим и његови романи. Показује се да је Милановић, већ након одбране докторске
дисертације о Андрићу, ишао једном самосвојном, темељито заснованом интерпретативном путањом, непрестано доводећи у везу пишчеве белетристичке и
критичко-есејистичке текстове. Окупљени на једном мјесту, Милановићеви
текстови о Андрићу потврђују овог аутора као једног од најдрагоцјенијих тумача дјела великога писца.
