Преко мотива мртвих који се у разноликим варијацијама појављује
у драмском тексту могуће је направити један особен књижевноисторијски
пресјек драмског стваралаштва код Срба у великом временском распону, све
тамо од Стефана Стефановића па до Биљане Србљановић, дакле, готово од са-
мих почетака нововјековне српске драме до данас. За ову прилику биће де-
таљније аналитички размотрен мотив мртве војске, који се у чистом облику и
са веома сличном драматуршком интенцијом јавља код Боривоја Јевтића, Љу-
бомира Симовића и Синише Ковачевића, односно у драмама Царске кохорте,
Чудо у Шаргану и Српска драма. Књижевну анализу ових драмских комада неиз-
бјежно је усагласити и са културолошким обрасцем који је код Срба веома упе-
чатљив кад су у питању мртви и однос према њима, али и са трагом историјског
времена који је изразито уочљив у свим наведеним драмским текстовима
